facebook sharetwitter shareemail share

mitovi i zablude o psima

U ovom odeljku pričaćemo o mitovima i zabludama koje se mogu čuti u vlasničkim, dreserskim i veterinarskim krugovima. Iako nesumnjivo dobronamerni, nisu svi kvalifikovani da daju savete o odgoju, vaspitanju i dresuri pasa, mada svako ima svoje mišljenje o tome. Još jednom da podsetimo na pravilo: slušajte samo one koji mogu da u praksi dokažu to što pričaju. I upamtite, to što je neko imao pse celog života nikako ne znači da zna kako da ga vaspita i dresira. Kada mi neko kao argument za svoju stručnost navede da je imao pse celog života, ja obično odgovorim da i ja nosim cipele celog života, ali da me to ne čini obućarom. Imao sam dosta susreta i rasprava sa vlasnicima koji su imali pse celog svog života, ali nisu mogli da puste svog psa sa povoca jer je agresivan ili neće da im se vrati kada ga pozovu. S druge strane, ja nisam imao pse celog života, ali moj pas se uvek vraća na poziv i u svakom trenutku imam potpunu kontrolu nad njom.

Pokušao sam da mitove i zablude grupišem po tematskim celinama. Ova lista nije konačna i očekujem da ću konstantno dodavati nove tekstove.

ishrana

mit #1: sirovo meso čini pse agresivnijima

Pre nekoliko godina, vlasnički rotvajler je iz čista mira napao i povredio devojčicu u nekom parku u Beogradu. Nekoliko nas je na internetu komentarisalo taj incident, i jedan od učesnika u diskusiji (jedan od onih koji celog života imaju pse) rekao je da bi jedan razlog mogla biti loša genetika zbog ukrštanja pasa koji su u srodstvu, a drugi što ljudi hrane svoje pse sirovim, krvavim mesom. Nakon neuspelog pokušaja da ga ubedim da sirovo meso nema veze sa time da li će pas biti agresivan, napustio sam diskusiju da ne bih došao u iskušenje da budem neprijatan. Hajde zato da pristupimo ovoj temi zdravorazumski i da razmislimo koja je moguća veza između ishrane i agresivnosti.

1) Psi su po svojoj genetici 99% vukovi, a vukovima je prirodna hrana sirovo, krvavo meso. Takođe, psi su uz čoveka više od deset hiljada godina, a granule kojima ih većina vlasnika hrane postoje možda stotinak godina. Dakle, šta su psi po svoj prilici jeli sve ove milenijume? Najverovatnije sirovo meso i kosti, ostatke ljudske hrane, a dobre su šanse da su neki od njih do skora i sami lovili i prihranjivali se. Reklo bi se da su evolutivno mnogo prilagođeniji da se hrane krvavim mesom nego granulama i paštetama iz konzerve.

2) Psi nisu ajkule da reaguju i na najmanji miris krvi i postanu krvožedni predatori. Kada je neki od članova čopora povređen, vukovi i psi ližu mu rane da bi ga utešili i izlečili. Kada bi ih krv činila agresivnima i krvoločnima, oni bi svog druga iz čopora ubili na licu mesta i pojeli. To bi takođe značilo da bi bilo mnogo vlasnika koje su ubili ili unakazili njihovi psi jer su se slučajno posekli kuvajući ručak! Da meso ne čini pse krvoločnima mogu da posvedočim iz ličnog primera: kada sam usvojio Martu, svog sadašnjeg psa, već sam imao osmogodišnjeg mačka kod kuće. Ubrzo po njenom dolasku, on je oboleo i postao vrlo slab, zbog čega je često gubio ravnotežu i padao. Baš u to vreme sam počeo da prelazim na ishranu sirovim mesom za oboje, i kada bi krvavo meso zaista činilo pse agresivnima, ona bi ga ubila u sekundi jer on nije mogao ni da pobegne ni da se brani. Ovde bih dodao da su psi po prirodi predatori i da u lovu instinktivno napadaju najslabiju jedinku. Umesto da ga napadne i povredi, ona se iz poštovanja sklanjala kada bi se on, teturajući se, uputio ka njenoj posudi sa mesom da proveri da li je ona dobila bolje parče. Ukoliko bi hteo da uzme, ona bi sačekala da on pojede koliko želi, i tek tada se ponovo približila posudi. Moram napomenuti da je ovo bio isključivo njihov dogovor i da ni na koji način nisam uticao na njih. Čak i kada je bolest uznapredovala i on postao još slabiji i krhkiji, ona se i dalje sklanjala i često mu je ustupala i svoj krevet da legne.

3) Ovaj mit je umnogome zasnovan na činjenici da će psi mnogo žustrije braniti komad krvavog mesa ili kosku nego posudu punu granula. Zašto je to tako? Zato što su meso i kosti daleko vredniji izvor hranljivih sastojaka, zbog čega imaju veću vrednost u svetu mesojeda. Razmislite oko čega će se dvoje dece pre posvađati: oko barenog brokolija koji ne vole ali moraju da pojedu, ili oko omiljenog sladoleda? Sirovo meso i kosti su poput sladoleda u psećem svetu i zato će ih braniti sa mnogo više odlučnosti i žara.

4) Kao i kod ljudi, i kod pasa postoji direktna veza između kvaliteta hrane koju jedu i telesnog i psihičkog zdravlja. Ljudi koji se loše hrane ne samo da imaju zdravstvenih problema, već im se i raspoloženje znatno menja. Neki će biti letargični, drugi nervozni, treći razdražljivi i agresivni... Isto je i sa psima – jednostavno nema logike da ih ono što je zapravo njihova prirodna hrana koja ih u potpunosti zadovoljava čini agresivnima i opasnima. Ono što sam ja primetio upravo je obrnuto – nakon jedenja mesa i naročito temeljnog glodanja kostiju koje nekada traje i po nekoliko sati, psi su smireniji, zadovoljniji i umorniji, i ne pada im na pamet da se tuku ili da prave probleme.

Agresivnost pasa je direktno povezana prvenstveno sa urođenim lovačkim nagonom, strahom i lošim vaspitanjem, a delimično sa lošom genetikom i lošom ishranom. Iako ima pasa koji su rođeni agresivni, taj postotak je izuzetno mali, već je agresivnost mnogo verovatnije posledica okruženja u kojima je pas rastao. Mislim da je neodgovorno vlasništvo mnogo češći uzrok agresivnog ponašanja pasa i da je edukacija jedan od najvažnijih koraka koje treba preduzeti da bi se sprečili problemi sa ponašanjem.

mit #2: psi ne smeju jesti kosti jer će im povrediti creva

U svom odgoju pasa trudim se da prikupim što je moguće više informacija sa raznih strana i da ih zatim filtriram kroz vlastiti zdrav razum, pritom pokušavajući da se stavim u kožu pasa i razmišljam kao oni. Kada čujem da psi ne bi smeli da jedu kosti jer bi im oštri delovi kostiju mogli povrediti creva, prva dva pitanja koje postavim sebi je: „Šta su psi jeli deset hiljada godina unazad?“ i „Šta bi pas jeo da živi u divljini i da mora sam da se snalazi za hranu?“ Granule kojima ih hranimo postoje možda stotinak godina. Sumnjam da su naši preci koji su pse gajili pre svega zbog njihovih radnih sposobnosti odvajali meso od kostiju i kuvali sa povrćem i pirinčem, a sigurno je da ni psi nisu sami kuvali meso i odvajali ga od kostiju. Dakle, dobre su šanse da su milenijumima vlasnički psi koji su bili slobodni da lutaju povremeno lovili ptice i manje životinje i jeli krvavo meso i sirove kosti.

Kada je u pitanju hranjenje pasa kostima, najveći strah ulivaju pileće kosti. Kada sam prvi put razmišljao da li da svom psu dam celo pileće krilo ili da uklonim kost, pomislio sam: „Kada bi neki pas ulovio kokošku ili neku drugu pticu, da li bi se mnogo bavio odvajanjem perja ili kostiju od mesa?“ Rezultat: moj pas već godinama jede sirovo pileće meso s kostima i nikada se ništa loše nije dogodilo. Naposletku, siguran sam da jedan nemački ovčar ili stafordski terijer imaju jače zube i moćniji ugriz od prosečne lisice koje, kao što znamo, love i jedu kokoške. Dakle, u čemu je onda problem? Nakon malo istraživanja po literaturi, otkrio sam da je problem zapravo u kuvanim, odnosno termički obrađenim kostima. Sirova kost je vlažna i mekana i lakša za žvakanje, dok je kuvana kost tvrda i krta i lomi se u oštre komade koji bi zaista mogli da povrede organe za varenje. Ako se pogleda veterinarska statistika čime se sve psi dave, videćemo da se psi srazmerno malo dave kostima, a da ima dosta primera gde su se psi zadavili granulama, lopticama, kamenjem, orasima, ključevima, dečijim i psećim igračkama... lista je podugačka.

Drugi razlog za održavanje ovog mita je marketinški trik proizvođača komercijalne hrane za pse – oni žele da kod vlasnika stvore strah od prirodne hrane kako bi ih lakše privukli da kupuju njihove proizvode. Ovde moram napomenuti da nemam ništa protiv visokokvalitetne komercijalne hrane za pse, ali nažalost, većina hrane u radnjama širom sveta koju vlasnici mogu da priušte lošeg je kvaliteta. Ako želite da hranite svog psa granulama jer vam je tako praktičnije ili finansijski isplativije, potpuno se slažem. Jedino predlažem da malo istražite i da vidite možete li da priuštite da svome psu kupite neku kvalitetniju hranu. Isto tako, ako želite da svog psa hranite ribom, piletinom i drugim sirovim mesom, nemojte da vas nepotvrđeni mitovi odvrate od toga.

mit #3: psa treba hraniti uvek istom hranom

Ja obožavam palačinke sa nutelom i mogao bih da ih jedem često, ali potpuno sam siguran da mi se ne bi dopala ideja da jedem samo njih svaki dan do kraja svog života. A opet iz nekog razloga postoji verovanje da psima ne treba davati drugu hranu od one na koju su se već navikli? Najčešći argument za to je da zbog promene hrane mogu dobiti proliv. Prvo, retka stolica nije nužno razlog za brigu. Drugo, prestaće nakon par dana. Treće, ako često menjamo hranu, njihov probavni sistem će se navići i ubrzo će prestati da imaju retku stolicu kad god pojedu nešto novo. Naposletku, ako bismo pitali pse, uveren sam da bi oni mnogo radije izabrali povremeni proliv koji prati privikavanje na novu hranu nego da celog života jedu samo jednu vrstu hrane. Iako stalno slušamo o tome kako je važno da ljudska ishrana bude raznovrsna da bismo bili zdravi i dugovečni, nepojmljivo mi je zašto mislimo da je za naše pse zdravije ako ih doživotno hranimo samo jednom vrstom hrane. Ne plašite se da menjate hranu svojim ljubimcima. Dajte im granule, meso, ribu, povrće; nekad im dajte sirovo, nekad kuvano; dajte im ostatke i svoje hrane ako je bezbedna za njih i ako nije prezačinjena i posmatrajte sa kojim uživanjem jedu.

sterilizacija

Sterilizacija pasa je jedna od najkontroverznijih tema vezanih za držanje pasa ne samo kod nas, već i širom sveta. Uprkos obilju informacija koje su nam dostupne preko raznih medija, mnogi i dalje smatraju da je sterilizacija okrutna, neprirodna i da može imati neželjene posledice po telesno i mentalno zdravlje psa. Ovde ćemo se malo pozabaviti ovim problemom.

mit #1: sterilizacija nije prirodna

Kada razgovaram sa vlasnicima koji se žale na ponašanje svojih pasa, jedno od mojih prvih pitanja je da li je pas sterilisan. Jedan od najčešćih izgovora što pas nije sterilisan je da im je žao i da to nije prirodno. Mnogo toga čemu su naši psi izloženi nije prirodno za njih. Liftovi, telefoni, saobraćaj, povoci, kaputići, granule kojima ih hranimo... ništa od toga im nije prirodno. Za njih bi bilo prirodno da lutaju napolju, da se udružuju u čopore, da traže ili love hranu i da u okviru čopora odrede ko ima prava na parenje, neretko u međusobnim borbama. I zašto bi nam bilo žao? Šta je teže podneti – jednokratnu anesteziju i relativno kratku operaciju nakon koje bi izgubili želju za parenjem ili celog života imati potrebu za parenjem bez šanse da ikada bude zadovoljena. Kako je moguće da iko pomisli da je humanije ne sterilisati psa, ali mu ne dozvoljavati da se pari? Da li ste ikada videli mužjaka koji je nanjušio ženku u teranju? On ne spava, ne jede, ne zanima ga ni vlasnik niti bilo ko drugi, već samo stoji na balkonu ili pred vratima i cvili. Da li ste nekada videli tuču mužjaka oko ženke u teranju? Ja lično znam za nekoliko slučajeva u kojima su psi ubijeni u ovim tučama. Nesterilisani mužjaci prepuni su testosterona, hormona koji podstiče agresivnost i čini da se osećaju nepobedivima, što uvećava šanse da se potuku i stradaju. Postoje studije koje su pokazale da se agresivno ponašanje pasa smanjilo za otprilike 80% i da su mnogi drugi problemi u ponašanju znatno umanjeni ili potpuno iskorenjeni nakon sterilizacije.

mit #2: sterilizacija menja karakter

Sterilizacija umanjuje lučenje polnih hormona tako da pas izgubi želju za parenjem. Karakter psa ne određuju hormoni, već genetika i okruženje u kojem odrastaju i žive. Kao što postoje blagi nesterilisani psi, tako postoje i agresivni i oštri sterilisani psi. Nesterilisani psi su aktivniji i imaju veću potrebu da se kreću u potrazi sa partnerom, ali su upravo zbog toga i mnogo nemirniji, nervozniji i pod većim stresom. Sterilizacija ih čini smirenijima i manje aktivnima, jer im oduzima želju za lutanjem i međusobnim nadmetanjem. Veliki strah vlada među vlasnicima mužjaka da će nakon sterilizacije njihov pas postati mekan i slab i da će ga ostali mužjaci naskakati kao da je ženka i maltretirati. Ovo je naravno potpuna zabluda. Dominantan pas po definiciji nije onaj koji ima veću količinu testosterona, već onaj koji ima jaču ličnost i manje inhibicija u novim, nepoznatim situacijama. Kada bi dominantnost zavisila od testosterona, to bi značilo da ženke nikada ne bi mogle biti dominantije od mužjaka, a zapravo je to vrlo čest slučaj. Da zaključimo: sterilizacija ne menja karakter, već način na koji se već postojeći karakter ispoljava. Sterilisani psi postaju mirniji, manje aktivni, vezaniji za svoju porodicu, postaju poslušniji i krotkiji, druželjubiviji su prema strancima i drugim psima, što bi trebalo da su osobine koje bi svaki odgovoran vlasnik želeo da razvije kod svog ljubimca.

mit #3: posle sterilizacije psi se ugoje

Psi se, kao i ljudi, goje samo onda kada unesu više kalorija nego što mogu da potroše. Vrlo prosto – pas se ne goji zbog sterilizacije, već zbog premalo kretanja i previše hrane. Istina je da se nakon sterilizacije psi smire i da mogu postati nešto manje aktivni, ali to nikako nije pravilo. Znam dosta sterilisanih pasa, među kojima je i moj, koji su puni energije i imaju kondicije za hodanje, trčanje i igranje više od mnogih nesterilisanih pasa. Dakle, ako vaš pas redovno šeta, trči, pliva ili juri za lopticom i ako ga hranite kvalitetnom hranom i samo onoliko koliko mu je potrebno, ne samo da se neće ugojiti, već će biti veoma zdrav i u odličnoj kondiciji.

mit #4: sterilizacija nakon prvog okota

Postoji mit da ženkama treba dozvoliti jedno parenje i okot pre sterilizacije koji je nažalost još uvek široko rasprostranjen među vlasnicima, pa čak i među veterinarima koji pripadaju tzv. staroj školi. Ovaj mit nema osnove ni sa zdravstvene, a još manje sa moralne i humane strane. Nema apsolutno nikakvih dokaza da sterilizacija nakon prvog okota ima nekih zdravstvenih koristi za kerušu, i verovatno je ovaj mit potekao od onih koji žele da urade ono što je za psa „prirodno“. Nikada mi nije bilo jasno kako je prirodno dozvoliti jedno teranje, parenje i okot, a onda im to oduzeti sterilizacijom? Zar nije prirodnije i humanije sterilisati ih pre prvog teranja kao što se to radi u većini razvijenijih zemalja, tako da pas zapravo nikada ni ne oseti potrebu da se pari? Zar nije humanije ukloniti im taj poriv na vreme nego ga kasnije uz mnogo muke obuzdavati? Sa moralne strane, nije mi jasno kako neko može sebe nazivati ljubiteljem pasa i dozvoliti da se njegovi psi razmožavaju kada zna koliko napuštenih pasa svakodnevno umire na ulicama i po prihvatilištima. Svako novo štene, pa makar mu i odmah našli dom, umanjuje šanse za preživljavanje onima koji su na ulici. Kao neko ko je aktivan u oblasti zaštite životinja, smatram da je ovo izuzetno sebično i da ti ljudi nisu u stanju da sagledaju širu sliku. U nekim zemljama postoje zakoni da svi vlasnički psi moraju biti sterilisani osim ako vlasnik nema registrovanu odgajivačnicu za određenu rasu. Na ovaj način se obezbeđuje da se razmnožavaju samo najbolji primerci te rase i sprečava se razblaživanje genetskog materijala koje je sve prisutnije kod mnogih popularnih rasa.

kućno vaspitanje pasa

Jedan od najčešćih problema sa kojima se vlasnici štenaca susreću jeste vršenje nužde po kući. Neiskusni vlasnik će u tim situacijama pitati za savet iskusnije vlasnike i vrlo često dobiti savet da ga treba zgrabiti i odneti na mesto gde je izvršio nuždu, nabiti mu nos u taj nered i oštrim glasom ga prekoriti. Ovo je verovatno najgore što možete uraditi, jer štene neće razumeti zašto to radite niti će naučiti šta očekujete od njega. Prvo moramo razumeti kako psi koji ne žive u ljudskim domovima funkcionišu kad je odlazak u WC u pitanju. Prvih par meseci štencima je prirodno da ne napuštaju jazbinu i da tu vrše nuždu, jer majka sve to uredno čisti za njima. Kako polako odrastaju i počinju da izlaze i upoznaju svet, tako im se i lični prostor povećava, a samim tim se i mesto za vršenje nužde pomera sve dalje od jazbine. Između nekih šest i osam meseci, većina pasa prirodno nauči da je mesto za vršenje nužde napolju, izvan jazbine. Dakle, majka ne kažnjava štence za povremene nezgode, ne reži na njih i ne gura im njušku u mokraću i izmet, već ih primerom uči gde treba da idu. Kada uzmemo štene od par meseci u svoj dom, mi mu postajemo zamena za majku i trebalo bi da mu pomognemo da nauči pravila našeg čopora. Pomislite samo koliko dugo traje odvikavanje dece od pelena i učenje da stalno obavljaju nuždu u nošu. Sigurno nećemo kazniti dete koje se povremeno uneredi u ovom periodu učenja. Štenci su takođe bebe, i treba im dati vremena da nauče.

Drugi problem sa guranjem njuške u nered koji je napravilo je što štene ne razume zašto to radimo. Psi nemaju isti doživljaj vremena kao ljudi, i ono što su uradili pre samo pola sata za njih je već davna prošlost. Ono što će naše štene zaključiti nije da ga grdimo zbog toga gde je izvršilo nuždu, već da imamo čudan odnos prema psećem izmetu i da je sigurnije da izbegava da ide u wc kad smo mi u blizini. Sledeći put kada ga izvedemo napolje, ono neće hteti da ide u WC kada smo mi u blizini. Kada ga nakon nekog vremena vratimo kući, dobre su šanse da će to obaviti negde u kući, samo će se ovaj put potruditi da ga bolje sakrije.

Ovaj problem je zapravo vrlo lako rešiti uz malo strpljenja i planiranja unapred. Jedino što treba da uradimo je da mu u prvo vreme ograničimo kretanje na prostor gde možemo da ga nadziremo i gde nam ne smeta previše ako se dogodi da obavi nuždu. Ako napravi nered dok mi nismo tu, jedino što možemo da uradimo je da temeljno očistimo to mesto i potrudimo se da uklonimo miris mokraće ili izmeta da ne bi to mesto povezivalo sa odlaskom u wc. Ukoliko ga uhvatimo na delu, trebalo bi da viknemo ili pljesnemo rukama da bismo ga prenuli, brzo izvedemo napolje i pohvalimo i nagradimo čim obavi to što treba na pravom mestu i već nakon nekoliko dana ono će početi samo da cvili i da traži da izađe.

kako odabrati psa?

mit#1: bolje je uzeti štene nego odraslog psa

Kada reše da nabave psa, ljudi uglavnom žele štene jer:
a) štenci su neodoljivo slatki i svi bi ih samo mazili i igrali se sa njima;
b) ljudi misle da će štene moći da lakše vaspitaju da izraste u psa kakvog su oduvek želeli.
Ali da li je zaista bolje uzeti štene? Ukoliko imate iskustva i znate šta radite, onda samo napred. Međutim, u stvarnosti stvari stoje malo drugačije. Opčinjeni slatkoćom štenadi, ljudi lako smetnu sa uma da je vaspitavanje šteneta dugotrajan proces za koji je potrebno mnogo znanja i strpljenja. Treba ga naučiti da ne vrši nuždu po kući, već napolju; da ne grize kablove, skupe cipele i nameštaj; da ne laje besomučno kada ostane samo; da ne krade hranu... Treba ga naučiti kako da se ponaša kad dođu gosti, da ne prosi kada jedemo, da ne pretura po smeću, da ne skače po ljudima... Napolju treba da nauči da ne vuče na povocu, da ne reaguje na strance, da ne juri druge životinje i automobile, da se ne svađa oko loptice itd. Kod neiskusnih vlasnika vaspitavanje psa od šteneta gotovo nikada ne ispadne onako kako su planirali. Oni ne uzimaju u obzir genetske predispozicije psa niti znaju kako psi razmišljaju i uče. Oni misle da je štene poput deteta kojem će, kako bude odrastalo, moći da objasne gde greši i koje ponašanje je neprihvatljivo i kako da ga promeni. Problem je u tome što su štenad suviše slatka da bi imali srca da ih disciplinuju, i tako ih nesvesno dresiraju da rade upravo ono što ne žele i zbog čega će ih kao odrasle pse grditi i kažnjavati. Možda su izuzetak od ovog pravila neki vlasnici snažnih rasa koji odlaze u drugu krajnost jer žele da njihov pas u svakom trenutku zna ko je autoritet, pa su zbog toga prestrogi prema njima.

Iako nisam protiv štenaca, ja često ohrabrujem ljude da uzmu odraslog psa ili starije štene, naročito ako ih udomljavaju sa ulice ili iz azila. Nešto stariji pas dolazi sa nizom prednosti i njima je uglavnom dovoljno samo malo pravilnog vaspitanja da postanu izuzetno dobri ljubimci. Ovi psi su već navikli da vrše nuždu napolju, izrasli su im stalni zubi pa su male šanse da će uništavati stvari po kući, a karakter im je već sasvim formiran, pa je lako proceniti u šta se upuštamo. Potrebno je jedino izabrati psa koji odgovara našem načinu života. Istina je da ovi psi mogu imati neke traume ili probleme u ponašanju na kojima ćemo morati da poradimo, ali ako bismo bili zaista iskreni, mnogo je veći procenat vlasničkih pasa koji su u porodice došli kao štenad a koji ispoljavaju problematično ponašanje. Ulični psi su preživeli i navikli se na mnogo toga i po pravilu su mnogo stabilniji od vlasničkih pasa. Zato, sledeći put kada odlučite da uzmete psa, ukoliko nemate neke konkretne planove za njega (poput lova ili takmičenja u poslušnosti ili obuku za psa vodiča), razmislite da udomite nekog odraslog napuštenog psa i iznenadićete se kakvog ste divnog prijatelja dobili.

mit #2: psi spaseni sa ulice bolji su ljubimci jer su nam doživotno zahvalni.

Psi nisu ljudi i ne razmišljaju kao ljudi. Njihov način rezonovanja, pamćenje i poimanje vremena potpuno su drugačiji od našeg. Psi pamte događaje, ali mnogo više kao iskustvo i osećaj povezan sa određenim okolnostima nego kao mentalnu sliku na koju se mogu vraćati kad god požele. Pas koji se jednom uplašio gmljavine neće sedeti u ćošku i premotavati film u glavi i proživljavati tu oluju bezbroj puta, kao što ljudi često čine sa lepim ili ružnim uspomenama, već će se taj strah ispoljiti samo onda kada ponovo čuje grmljavinu. Isto tako, pas nam može biti zahvalan neko vreme ako smo ga spasili od hladnoće i gladi, jer oseća da smo mi bili ti koji su popravili uslove njegovog života, ali bilo bi suludo misliti da će nam zbog toga biti doživotno zahvalan i uzvraćati odanošću i poslušnošću bez obzira kako na to kako ga tretiramo. Ako želimo da nam pas bude zahvalan na duže staze i da nam dobrovoljno ponudi odanost i poslušnost, moramo mu pružiti ono što mu je potrebno da bi bio ispunjen. Imam prijatelja koji je veoma human i celog života pomaže lutalicama, od kojih je mnoge i sam usvojio. Međutim, znam za nekoliko njegovih pasa koje iz straha da će pobeći ili stradati nikada nije puštao sa povoca, i uveren sam da oni nisu ni zahvalni ni srećni. Da možemo da ih pitamo, mislim da bi oni sada mnogo više voleli da okušaju svoju sreću na ulici, gde bi živeli i umrli slobodni. Njima ništa ne znači to što imaju smeštaj i hranu i što se prošetaju par puta dnevno da bi se ispraznili, jer su u suštini zarobljeni. Čak ni ljudi ne ostaju u lošoj vezi ili braku doveka ukoliko nisu srećni, uprkos mnogim lepim uspomenama koje ih vežu. Pas je jedino zahvalan i srećan ako mu omogućite da živi u stabilnom čoporu i u skladu sa svojom prirodom. Pružite mu to i imaćete vernog prijatelja do kraja života, bez obzira na to kako je došao u vaš život.

vlasnik kao vođa čopora

Ova teorija prisutna je i popularna već neko vreme, i iako nije sasvim tačna, korisna je kao pomoćno sredstvo za objašnjavanje odnosa između vlasnika i pasa, kao i pasa između sebe. Naime, ova teorija zasnovana je na posmatranju vučjih čopora u zatočeništvu, a zatim je samo preslikana na naše odnose sa psima. Međutim, ovaj pristup ima nekoliko nedostataka. Na primer, vukovi u zatočeništvu formiraju čopore zasnovane na drugačijim odnosima nego vukovi u prirodi. U prirodi, čopori su uglavnom skup nekoliko generacija članova iste porodice: alfa par koji jedini ima pravo da se pari, i svi ostali koji pomažu bilo u lovu, bilo u odgoju štenaca. Veze između njih su izuzetno jake i hijerarhija se poštuje bez potrebe da alfa par stalno potvrđuje svoju dominaciju. S druge strane, vukovi u zatočeništvu su dovedeni u čopor sa raznih strana i prvo što moraju da utvrde je gde je kome mesto, zbog čega alfa uglavnom postaje onaj koji je fizički najdominantniji i koji silom može da potčini ostale. Dugo je važilo mišljenje da i psi tako biraju vođu čopora, međutim, u poslednje vreme došlo se do novih, vrlo zanimljivih saznanja. Vođa psećeg čopora je onaj koji je najstabilniji i najsmireniji u najvećem broju situacija i dovoljno inteligentan da donosi odluke koje će omogućiti preživljavanje i razmnožavanje čopora. Postoji još jedna odlika koju su primetili da svaki vođa psećeg čopora ima, a to je druželjubivost – on je ne samo najstaloženiji i najsamouvereniji, već i najpopularniji.

Ono što moramo da shvatimo je da ljudi nikada ne mogu biti vođe čopora na isti način na koji to mogu psi. Uprkos još jednom uvreženom mišljenju, psi ne posmatraju ljude kao nekakvu rasu super-pasa, već su vrlo svesni da smo mi dve potpuno različite vrste. Tokom evolucije, psi su se prilagodili da žive uz ljude, da ih slušaju i sarađuju sa njima, ali ih ne posmatraju kao što posmatraju pripadnike svoje vrste. Kada bi bilo tako, mnogi psi koji su agresivni prema drugim psima bili bi jednako agresivni i prema ljudima, ali to uglavnom nije slučaj. Često čak ni psi pripremani za borbe ne pokazuju nikakvu agresiju prema ljudima. U psećim očima, čovek je dominantnija vrsta i onaj koji kontroliše resurse – smeštaj, hranu, vodu itd. Uprkos ovim saznanjima, mnogi vlasnici još uvek pokušavaju da se prema svojim psima ponašaju oponašajući vođe vučjih čopora u zatočeništvu i pokušavaju da svoj autoritet nametnu silom. Oni često daju pogrešne savete neiskusnim vlasnicima i pomažu širenju mitova vezanih za odnose u ljudsko-psećim čoporima.

mit #1: pas treba da zna ko je gazda

Ovo je ostatak stare i odavno prevaziđene škole dresure, čije prvo i najvažnije načelo glasi: pokaži psu ko je gazda da mu ne bi palo na pamet da izazove tvoj autoritet. Ako mu damo komandu, bolje bi mu bilo da posluša inače će biti fizički kažnjen. Ako zareži na nas ili se pobuni jer smo bili pregrubi i nekorektni prema njemu, treba mu ponovo pokazati ko je gazda. Ovako odgajani i dresirani psi uglavnom su duboko nesrećni i njihova poslušnost posledica je straha, a ne želje da udovolje vlasniku. Sećam se saveta koji sam još kao dečak dobio od jednog čoveka koji je u to vreme radio kao dreser u vojsci: prvo i najvažnije što novi kerovođa treba da uradi prilikom preuzimanja psa s kojim nikada ranije nije radio jeste da ga pri ulasku u boks šutne čizmom i fizički ga potčini da bi pas znao da ga mora slušati. Meni se to nikako nije dopadalo i trebalo je da prođe dosta godina da bih se i teretski i praktično uverio da je to potpuno pogrešan pristup. Većina pasa prirodno gaji poštovanje prema ljudima. Pogledajte pse lutalice koji se često motaju oko prodavnica, mesara ili autobuskih stanica. Oni uglavnom prilaze ljudima ponizno mašući repom i umiljavajući se, ne bi li dobili nešto hrane ili malo nežnosti. Krenete li ka njima, oni će se skloniti i gledati vas krotko da vam ne bi dali povod da ih oterate ili povredite. Psi instinktivno znaju da smo u našem odnosu dugom hiljadama godina mi dominantnija vrsta koja raspolaže resursima i sve što treba da uradimo ako želimo lepo vaspitanog i dresiranog psa jeste da upotrebimo te resurse i motivišemo ga da uradi nešto za nas kako bi dobio ono što želi.

mit #2: pas mora prvi da skloni pogled

Ovaj mit zasniva se na činjenici da je većini pasa direktan kontak očima vrlo neprijatan i da bi oni radije sklonili pogled kako bi izbegli potencijalni sukob. Kada se dva psa gledaju direktno u oči, oni su ili izuzetno bliski ili odmeravaju snage i izazivaju jedan drugog. Pas u kojeg zurimo oseća se ugroženo i instinktivno će prvo skrenuti pogled i pokušati da se skloni iz neprijatne situacije. Iako ovo može upaliti donekle kod blagih pasa, čak će se i oni posle nekog vremena osetiti saterani u ćošak i mogu nas ugristi iz straha. Kod oštrih i dominantnih pasa ujed je prilično izvestan, s obzirom da se oni manje ustručavaju da rešavaju nesuglasice borbom. Čak i da nas ne ugrizu, ovaj savet koji daju zagovornici tzv. stare škole dresure je potpuno pogrešan i nepotreban, jer nama kao vlasnicima nije cilj da nas se pas plaši, već da nam veruje i da želi da bude sa nama. Kada stvorimo jaku vezu sa psom, on će sam početi traži naš pogled da bi nam pokazao da ima poverenje u nas i da traži vođstvo.

mit #3: dresura pomoću hrane je podmićivanje

Zagovornici tradicionalne, averzivne škole dresure kojih nažalost još uvek ima među dreserima i vlasnicima izričito su protiv dresure motivacijom i nagrađivanja hranom. Njihov rezon za to je da će pas prestati da nas sluša čim prestanemo da nosimo hranu sa sobom i nagrađujemo ga. Ovaj stav je već odavno prevaziđen i pokazatelj je potpunog nepoznavanja teorije koja stoji iza nauke o dresuri, a pre svega načina na koji funkcioniše klasično uslovljavanje. Pre nego što pojasnimo po kom principu radi klasično uslovljavanje, voleo bih da napravimo jedno prosto poređenje.

Hajde da zamislimo ovu situaciju: zaposlili ste se kod poslodavca koji je vrlo strog i zahtevan. Radite za malu platu uz eventualno obećanje da ćete dobiti povišicu kada je zaslužite. Trudite se da naučite posao, dajete sve od sebe, ali se uprkos tome svaka vaša greška kažnjava, verbalno i fizički. Kada dođe vreme za isplatu, poslodavac vas potapše po leđima i pohvali, ali vam nikada ne daje platu jer smatra da vam je rad za njega dovoljna nagrada.

Zamislite sada da ste se zaposlili kod korektnog poslodavca koji vas postepeno uvodi u posao i obučava korak po korak, ceni svaki trud, govori da ste dorasli svakom zadatku i pritom vas plaća dobro i redovno. Ako pogrešite, pruža vam priliku vam da je sami ispravite i ulaže dodatno vreme i trud da vam objasni šta traži od vas. Pritom nagrađuje svaki dodatni trud, daje vam finansijski bonus i tretira kao člana porodice.

Kod kojeg biste poslodavca voleli da radite? Gde biste se više trudili? Koliko dugo biste ostali kod poslodavca koji vas kažnjava i ne plaća? I da li biste prestali da se trudite za dobrog poslodavca ukoliko bi se dogodilo da nema novca da vam isplati bonus, ili biste i dalje jednako dobro radili sećajući se svega dobrog što je učinio za vas?

Na isti način funkcioniše dresura pomoću nagrada. Kada psa učimo komandama i motivišemo ga onime što mu je važno (hranom, igrom itd), on prirodno želi da ih izvodi što brže i bolje kako bi pre došao do nagrade. Kada označimo i nagradimo željeno ponašanje nekoliko stotina ili hiljada puta, kod psa smo stvorili uslovni refleks da svaki put kad čuje našu pohvalu to poveže sa dobijanjem nagrade. Uslovni refleks je nesvesna reakcija i jednom kada se razvije, postaje druga priroda. To znači da je dovoljan samo zvuk markera da kod psa izazove istovetnu reakciju kao da je zaista dobio nagradu. To sa druge strane znači da jednom kada smo razvili uslovni refleks, više nije neophodno da stalno nosimo nagradu sa sobom. Sada je dovoljna naša pohvala da bi pas osetio istu prijatnost u stomaku kao da je dobio hranu. Poželjno je održavati ovaj refleks povremenim obnavljanjem i nagrađivanjem, ali za to je dovoljno ponoviti svega nekoliko puta nedeljno, da bi pas ostao poslušan i komande izvršavao brzo i sa voljom.

Dakle, ako želite da psa dobro dresirate i da ga naučite da je za njega dobro kada sluša vaše komande, investirajte prvih nekoliko meseci ili čak i godinu dana u dresuru pomoću nagrada, i imaćete psa koji će biti pouzdano poslušan, a vaš odnos biće doživotno pun ljubavi i poverenja.

mit #4: kada se sretnu dva psa, treba ih pustiti da sami odrede ko je jači

Ovaj mit svrstao sam u poglavlje o vlasniku kao vođi jer je ovo jedna od ključnih situacija u kojima pas odlučuje da li će nas prihvatiti kao vođu i prepustiti nam se pun poverenja, ili će zaključiti da nismo dorasli tom zadatku i da stoga mora preuzeti deo naših odgovornosti.

Kada se dva psa sretnu po prvi put, oni će nužno u prvih tridesetak sekundi uspostaviti nekakav hijerarhijski odnos – govor tela, položaj glave i ušiju, pogled... sve su to signali koje većina ljudi ni ne primeti a koji određuju da li će se psi sprijateljiti, upoznati i zatim ignorisati, ili potući. Dužnost nas kao vlasnika je da imamo kontrolu nad svojim psom i da budemo spremni da ga zaštitimo ako ga drugi pas napadne. Da bi nas pas doživljavao kao vođu, mi moramo razmišljati i ponašati se kao psi, jer samo tako možemo na njega delovati na instinktivnom nivou. Trudeći se da oponašamo njihovo ponašanje u čoporu i van njega, mi govorimo jezikom koji on može da razume. Kada se sretnu dva čopora, uvek su vođe ili njihovi privremeni zamenici ti koji se sretnu licem u lice i pregovaraju, poput dvojice vojskovođa pre bitke. Nakon kratke procene, oni donose odluku da li će se razići mirno ili će se potući, pri čemu se u većini slučajeva trude da izbegnu tuču. Vođa nikada neće pregovarati sa najslabijim u čoporu, i iz tog razloga je važno da svaki pas koji prilazi prvo mora da dobije naš pristanak da se upozna sa našim psom. To ne znači da uvek mi moramo da se prvi susretnemo sa njima, već da imamo dovoljnu kontrolu nad svojim psom da naša odluka bude konačna. Ako napadne našeg psa, mi ga moramo zaštititi i mirno odvesti iz te situacije. Kao vođa čopora, mi moramo biti ti koji odlučuju da li je neki pas prijatelj ili neprijatelj, a ako je neprijatelj, dužnost nam je ili da njega oteramo ili da se mi sklonimo. Dozvolimo li našem psu da donosi ove odluke umesto nas, to znači da mi sami nismo sigurni u svoju ulogu vođe i da on mora da preuzme odgovornost da brani čopor. Ukoliko nije rođen za vođu, a 95% pasa zapravo nema ono što je potrebno da budu vođe, on će biti pod velikim stresom i vrlo je verovatno da će iz straha upadati u nevolje mnogo češće nego kada bismo mi procenjivali i kontrolisali situaciju.

Ja sam imao neprijatnih iskustava kada su moju Martu napadali psi pobornika ove filozofije, pa sam ja morao da obuzdavam i stavljam pod kontrolu njihove pse, jer vlasnici nisu mogli. Zahvaljujući tome, Marta me uvek doživljava kao vođu i od mene traži zaštitu i smernice kad god se oseća ugroženom, dok njihovi psi upadaju u tuče jer im je vlasnik dao odrešene ruke. Ukoliko sretnete nekoga ko je pobornik ove filozofije, predlažem da se učtivo sklonite od njega i izbegnete potencijalno neprijatnu situaciju.