facebook sharetwitter shareemail share

priče iz azila

Kada sam počeo da se ozbiljnije zanimam za dresuru i ponašanje pasa, koleginica sa posla mi je predložila da se oprobam sa psima koje ne poznajem. Predložila je da se povežem sa udruženjem za zaštitu životinja u kojem je ona sama dugo bila aktivna i da radim sa njihovim psima. Ovo je bio veliki izazov – ako uspem da uradim nešto sa tim psima, onda to znači da je ono što radim zaista primenljivo. Odmah mi se svidela ta ideja jer je to bila prilika da posmatram i proučavam pse sa kojima prethodno nisam imao nikakav odnos, kao i da testiram metode koje sam do tada primenjivao isključivo na poznatim, kućnim psima. Znao sam da ću mnogo naučiti, ali nisam ni sam slutio koliko. Još manje sam slutio koliko ću se zaljubiti u svakog od njih.

Tako sam u leto 2012. godine, naoružan entuzijazmom, ljubavlju prema psima i, naravno, poslasticama, prvi put otišao u azil Društva prijatelja životinja „Ljubimci“ u Pančevu. Već na prvi pogled shvatio sam da tu ima pasa sa svakojakim problemima: onih koji se plaše muškaraca; onih koji se plaše da izađu iz boksa; onih koji ne podnose da budu u boksu; onih koji se plaše drugih pasa pa su iz straha agresivni; dominantnih mužjaka, dominantnih ženki, psa koji je ostavljen jer je bio nervozan i grub, pa su ga vlasnici držali na sedativima dok ga nisu doveli u azil... Bilo je naravno i onih koji su bili bez nekih većih ili vidljivih problema, stabilni i smireni, i sa kojima nije bilo potrebe raditi na oporavku i promeni ponašanja. Jednom ću ispričati priču svakog od njih ponaosob, ali za sada će biti dovoljno da opišemo nekoliko posebno problematičnih slučajeva i metode koje smo koristili da im pomognemo.

Lepa

Moj prvi uspeh bio je sa kerušom po imenu Lepa. Minijaturna, sa kratkim nogama i bucmasta, Lepa je mio pas koji obožava ljude. Svaki put kad bi neko prošao kraj njenog boksa, ona bi se ozarila i propela na zadnje noge i trljala bok o ogradu tražeći pažnju i maženje. Njen problem je bio u tome što se plašila da izađe iz svog boksa i zato se nije dovoljno kretala. Moj posao je bio da steknem njeno poverenje, izmamim je napolje i poradim na njenom samopouzdanju kako bi mogla da se povremeno prošeta i dobije malo fizičke vežbe koja joj je bila potrebna. Na svu sreću, Lepa je pored ljudi volela i hranu, a posebno poslastice koje ja koristim, pa sam imao sa čime da radim.

Moj plan se sastojao iz nekoliko koraka:
1) Probuditi radoznalost tako što bih se igrao sa drugim psima ispred njenog boksa i animirao ih i nagrađivao za interakciju. Ona bi to posmatrala i videla da se drugim psima ne dešava ništa loše i da se zapravo dobro provode.
2) Pridobiti njeno poverenje i razviti želju za druženjem sa mnom. Prvo bih je mazio i hranio kroz ogradu, a zatim bih ušao u njen boks i animirao je hranom, igrom i nežnošću. Pokušavao bih da je uzbudim da bi sve intenzivnije tražila kontakt sa mnom.
3) Rad na njenom samopouzdanju. Otvorio bih vrata boksa i stajao odmah ispred, bacajući joj hranu tamo-amo kako bih probudio njen lovački nagon i naterao je da juri za hranom. Zatim bih naglo prestao da joj bacam hranu, već bih je hranio iz ruke, kako bi morala da mi priđe. Postepeno bih se pomerao sve bliže izlazu mameći je da mi priđe.
4) Četvrti korak je bio da stojim izvan boksa i da je hranim iz ruke ili da joj hranu spuštam na zemlju, tek toliko da mora da napravi samo jedan korak van boksa. Čim je prvi put izašla da bi uzela hranu, iako se vratila trkom u boks, znao sam da smo uspeli i da je samo pitanje trenutka kada će se sasvim osloboditi.
5) Počeo bih stavljanjem hrane tik ispred boksa, ali bih svaki naredni komadić stavljao desetak centimetara dalje. Čim bi pojela, dao bih joj nekoliko komadića iz ruke, zadržavajući je tako sve duže napolju. Ubrzo sam hranu stavljao nekoliko metara od njenog boksa, stojeći stajao dovoljno blizu da se oseća bezbedno i nakon svega nekoliko ponavljanja, počela je da se zanima za okolinu, da njuška i piški na mestima gde su drugi psi piškili. Sve ovo uspeli smo da uradimo za manje od tri sedmice.

Ubrzo nakon toga, Lepa je počela da se slobodno kreće, da se druži i čak i svađa sa drugim psima, da lovi guštere i miševe i, što smatram najvećim uspehom, da zadnjim nogama nabacuje zemlju na mesto gde je piškila, čime jasno i samouvereno poručuje da je to dvorište i njena teritorija. Lepa je nažalost još uvek u azilu jer je niko nije udomio, ali je sada veseo i opušten pas koji toliko voli da bude napolju da često moramo da je fizički unesemo u boks.

Beba i Coca

Beba i Coca su bile dva preslatka šestomesečna šteneta, smeštena u odvojenom delu, takoreći u predvorju azila. Lepo su se slagale međusobno i bile su veoma inteligentne, a moj posao sa njima bio je da ih naučim osnovnim pravilima ponašanja i komandama: da ne skaču na ljude, da znaju da sednu, legnu i dođu na poziv. Učile su i pamtile neverovatno brzo i bile vrlo poslušne. Nakon mesec dana, Coca je našla svoj dom u inostranstvu, a Beba je ostala sama. Bila je usamljena i zbunjena, i znao sam da ću morati da joj posvetim više pažnje i da je fizički i mentalno umorim kako bi manje patila. Zato smo pojačali tempo dresure, i naučila je mnogo toga: da ide na povocu, da sedne i legne, da ide uz nogu, da pruži šapu, da dođe na poziv... Uprkos tome što je bila lepa, dobra i poslušna, ostala je u azilu još skoro godinu ipo dana pre nego što je udomljena. Ispostavilo se da je za njeno udomljenje bilo presudno upravo to što je bila dresirana i poslušna.

Mimi

Mimi je prelepa žuta keruša sa tamnim očima i divnom njuškom. Ne zna se kakav joj je život bio i šta je sve preživela pre dolaska u azil, ali pretpostavljam da su je zapostavljali ili čak tukli, pošto je bila vrlo nepoverljiva i plašila se ljudi, a posebno muškaraca. Nije se plašila da izađe iz boksa, ali bi izašla tek kada bih se ja udaljio, i svaki put kada bih je pogledao ili joj prišao, ona bi pobegla nazad u kućicu. Rehabilitacija plašljivih pasa može da bude vrlo spor proces i mora se raditi pažljivo. Na naredni korak se prelazi tek kad smo stoprocentno sigurni da je prethodni savladan. I ovde je bilo ključno da Mimi stekne poverenje u mene i da shvati da joj niko neće nauditi. Bila je radoznala jer je videla da se drugi psi okupljaju oko mene da bi dobili poslastice i maženje, ali ona sama nikada nije prilazila. Zato sam rešio da se igram Ivice i Marice – da za sobom ostavljam trag od poslastica i da tako postepeno stvaram nova, pozitivna iskustva.

U radu sa Mimi imao sam i pomoć svoje dobre prijateljice, Milice, kojoj je lakše prilazila jer se manje plašila žena, što smo iskoristili da steknemo njeno poverenje. Oboje bismo seli na zemlju, gledali na drugu stranu da je ne uplašimo direktnim pogledom i davali joj hranu – Milica bi je hranila iz ruke, dok bih ja ostavljao hranu na zemlji. Prvo bi joj Milica dala nekoliko komadića, a zatim bih joj ja bacio nekoliko, svaki put sve bliže meni. Znao sam da nije pod prevelikim stresom i da je počela da se opušta jer je rado uzimala hranu. Sve ovo vreme ja je uopšte nisam gledao niti joj se obraćao, već sam samo ostavljao hranu i igrao se sa drugim psima koji su prilazili i peli mi se u krilo i lizali me po rukama i licu, dok bi ona sve to samo posmatrala sa bezbedne udaljenosti. Mimin oporavak trajao je kraće nego što sam mogao i pretpostaviti. Nakon svega tri susreta, tokom kojih nijednom nisam pokušao da uspostavim bilo kakav neposredan kontakt sa njom, Mimi je rešila da je vreme da prestane da se plaši. Otvorio sam vrata njenog boksa i sklonio se da bi izašla, a ona je pritrčala mašući repom. Čučnuo sam da bih se postavio u manje preteći položaj, a ona mi je gurnula njušku ispod brade i dugo stajala tako, poput malog deteta u naručju roditelja. Kao da je htela da mi se zahvali što sam bio strpljiv i što joj neću nauditi. Iako većinu pasa u azilu učim da ne smeju da skaču na ljude jer im to može smanjiti šanse za udomljenje, kad je Mimi u pitanju, ne samo da sam dozvolio da stavi šape na mene, već sam je i ohrabrivao. Sada je toliko opuštena i toliko želi fizički kontakt sa ljudima da se često zaleti ka nekom od nas koji radimo u azilu samo da bi nas dodirnula njuškom ili prednjim šapama, i zatim ponovo otrči. Sada mogu da je dodirujem po čitavom telu, a da me se ne plaši. Čak sam počeo i da je disciplinujem i da je učim da može da skoči na mene samo kada joj ja to dozvolim.

Petrojka

Petrojka je ime dobila po pančevačkoj Petrohemiji, gde je živela pre nego što je odneta u azil. Kada sam došao da radim u azilu, Petrojka je važila za agresivnog i opasnog psa jer je često započinjala tuče i neretko je grizla do krvi. Nakon što sam je neko vreme posmatrao, shvatio sam da je agresivna iz straha i da je njena taktika da napadne prva kako bi ona bila ta koja kontroliše situaciju. U tuče je upadala po pravilu kada bi bila puštena sa više drugih pasa koji bi je činili nervoznom kad bi prišli da je onjuše. Nažalost, često bi i ona sama izvukla deblji kraj jer se tukla i sa psima većim i jačim od sebe. Zato sam znao da je najvažnije da poradim na njenom samopouzdanju i da je navikavam na prisustvo drugih pasa da bismo mogli da je puštamo bez straha da će se potući.

Prvi korak je bio da je puštam iz boksa prvu, sa još par pasa za koje sam znao da su stabilni i vaspitani i koje neće videti kao pretnju. Tako sam joj omogućio da stvori pozitivnu asocijaciju dozvoljavajući joj da ima dosta prostora i da bude prva koja će onjušiti i obeležiti teritoriju u blizini druželjubivih pasa. Postepeno sam puštao sve više pasa sa njom, ali bih uvek bio u blizini da bi se ona osećala bezbednom i da bih mogao da ih rastavim ako se potuku.

Drugi korak je bio jačanje samopouzdanja tako što bih je pozvao da se popne na neko uzvišenje ili da preskoči neku prepreku i odmah je nagradio. Ovako sam je učio da je interakcija sa mnom pozitivno iskustvo i da je uz mene bezbedna, a prevazilaženje prepreka je odličan način za jačanje samopouzdanja plašljivih i nesigurnih pasa. Iako je i dalje nesigurna u blizini drugih pasa, sad je mnogo tolerantnija i čak dopušta da je njuškaju a da ne reaguje. S Petrojkom treba još mnogo da se radi i da bi se potpuno rehabilitovala, neophodno bi bilo da živi u kući i da se s njom radi svakodnevno i postepeno, što je nažalost gotovo nemoguće, ali smatram da je i ovo što smo postigli veliki pomak jer se već dugo nije potukla ni sa jednim psom.

Ćopava

Ćopava i njene dve sestre iz legla došle su u azil kao šestomesečna štenad. Dok su druge dve otvorene i traže kontakt sa ljudima, Ćopava je vrlo plašljiva i nepoverljiva i prema ljudima i prema psima. Kao najslabija i najplašljivija u leglu, često je bila meta dominacije i napada i otuda joj ime Ćopava – u jednoj tuči izgubila je jedan prst na prednjoj šapi.

Najveći izazov za mene bio je da steknem njeno poverenje i da mi dozvoli da je dodirnem, jer ako ikada bude udomljena, moraće da bude u stanju da istrpi ljudski dodir. Iako se raduje ljudima kada dođu i uzima hranu iz ruke, nikada se nije usudila da priđe bilo kome od nas. Dobra stvar je da je ona, kao i svi ostali psi u azilu, veoma motivisana hranom, i znao sam da to moram da iskoristim da je oslobodim straha. Moj plan je bio jednostavan – nuditi je hranom i postepeno je navikavati da prilazi sve bliže i bliže da bi je dobila; stalno se kretati u suprotnom smeru od nje, ponekad i trkom, da bi me pratila; čučati ili sedeti na zemlji kako se ne bi osećala ugroženom; okretati joj leđa da je ne bih plašio direktnim pogledom; igrati se i maziti sa drugim psima pred njom kako bi videla da se njima ništa loše ne dešava kada ih dodirujem.

Nažalost, u azil mogu da idem samo nedeljom ukoliko sam slobodan, zbog čega smo relativno sporo napredovali. Trebalo mi je nekoliko meseci da mi priđe blizu i opuštenog govora tela uzme hranu iz moje ruke. Prvi pravi pomak u našem odnosu bio je kada sam je mamio hranom: čas bih joj bacao hranu na zemlju da bi je jurila, čas bih je zvao sebi da je uzme iz ruke. Jurenje hrane po zemlji podseća na lov i stimuliše prastari predatorski nagon u psima, što im podiže samopouzdanje i uklanja inhibicije i strah. Ovo sam ponavljao sve dok nisam video da joj se držanje promenilo i da stoji kao napeta puška čekajući da vidi odakle će stići hrana, a onda sam počeo da joj nudim hranu tik uz moje grudi, tako da je morala da se propne i dodirne me prednjim šapama da bi je uzela. Iako uglavnom ne puštam pse da skaču prednjim nogama na mene, sa plašljivim psima pravim izuzetak. Nakon što je nekoliko puta odustala, napokon je stavila šape na mene i uzela hranu. Iako se zadržala samo sekundu, znao sam da smo uspeli i da je počela da mi veruje. Ponovio sam ovo još samo nekoliko puta da je ne bih previše izlagao stresu, i zatim sam prošetao unaokolo, igrao se sa drugim psima, a njoj davao hranu kao i obično.

Drugi korak je bio da sedim na zemlji i da joj bacam hranu na zemlju, svaki put sve bliže meni. Zatim bih stavio hranu sebi na cipelu, pa na potkolenicu, pa na butinu, tako da je morala da priđe veoma blizu da bi je uzela. Ako bih video da ispoljava znakove stresa, ponovo bih bacao hranu po zemlji kako bi je lovila. Ovo sam ponavljao sve dok nije počela da gotovo trkom prilazi i uzima hranu sa mojih butina. Tada sam prešao na „podli“ plan – da hranu držim u ruci i da je tom rukom pomilujem po bradi svaki put pre nego što joj dozvolim da je pojede. Kada je počela da i to prihvata bez stresa, hranu bih držao u jednoj ruci dok bih je drugom dodirivao ispod brade dok jede. Sada smo došli dotle da mogu da je pomazim i po ramenima i vratu i da joj tek nakon toga dam hranu. Još uvek je nesigurna, ali prvi korak smo napravili, i sada je na redu lakši deo. Kada se bude potpuno oslobodila sa mnom, počećemo da radimo na uopštavanju – da je naučimo da su svi ljudi jednako dobri i da i njima može da veruje. Možda će potrajati, ali svakako vredi truda, jer ako joj je suđeno da ceo život ostane u azilu, onda želim da ga provede bez straha i što je moguće veselija.